Translate

Укупно приказа странице

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА
Коли Ивањска Шоле /Царичин Амфитеатар; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2008./Познато је да је поезија језик онолико колико је пејзаж темпера. Уметничка фотографија и филм могу много више него поезија. Писала сам стихове као млада девојка, али ни један нисам посветила мом центру света, јер би сваки био фалсификат: уметничке фотографије далеко су надмоћније и уверљивије. Уметничке фотографије у боји омогућују споразумевање између људи великим делом без језика, без говора, без писања. Права књига о "центру мога света" није ово што пишем: права књига о њему био би албум пробраних слика моје старије сестре. "Говор" читавих серија слика снимљених у последњих тридесетак година у атару мога центра света, с легендама, не дужим од врапчијег кљуна, које би написао позван познавалац уметничке фотографије и човек упућен у тајне овог простора, превазишли би форму једне фото - монографије, дотакли би повест, која је некада била права књижевност, истинску поезију, која је у данашње време срозана, или затрпана као шумски кладенци...    Коли

Архив ЦД (01)

..
..


Омаж мом драгом професору 
Димитрију Вученову...

И мом Шумадинцу, знаменитом сатиричару Радоју Домановићу...

Malisa Stanojevic> Miroslavu Lukicu:  


Поздрави за драгог пријатеља из давнина,
Можда је вредно ово прочитати...
Омаж мом драгом професору Димитрију Вученову...И мом Шумадинцу, знаменитом сатиричару Радоју Домановићу...
Има у мојим сећањима [вредних] записа... многима мало познати детаљи...
У свом дугом раду са професорима, који су ме учили доброти, стекао  сам способност памћења и подсећања  на вредности које су у српској култури и књижевности од велике важности...
Професор Вученов је у мом сећању господственог изгледа, под црним шеширом, као Јакшић и Домановић, увек са достојанством професора,
са ташном у левој руци, спорог хода и благим наклоном главе приликом поздрављања, уз обавезно скидање шешира, који је у тим поктретима попримао изглед посебног знака поздрављања...
Овај текст је, према простору који је дат, један мали фрагмент, али мислим да довољно говори...
Ту је и млади Радоје... фотографија писаца с краја 19. века...
Срдачан поздрав,
Малиша Станојевић
26. јануар 2018. 20:41


**
Драги Мирославе,
Драго ми је да си се јавио. Већ дуго времена /скоро две деценије/ с времена на време
намеравао сам да се јавим, али никако да дођем до контакта. Вечерас сам улучио твој мејл, па рекох ...
да покушам!!!
Редовно читам твоје „Сазвежђе”, љубазношћу твојих сарадника.
У Београду сам, у личном животу, читам, пишем, шетам, слушам музику, пратим фудбал, а до недавно сам
играо једном недељно мали фудбал... све у свему добро сам...
Текст о Вученову је један од текстова које сам урадио. Покушавам да у духу културе сећања објавим што више текстова, искључиво указујући на вредности које су чиниле наш живот... Нисам склон да занемарим
невоље, анимозитете и све друго што нам је кресало крила, али вештином писања, надам се, да ћу указати
и на људске мане, с тим што ће оне бити у назнакама, никако оцењене... то препуштам онима који читају...
Веома би ме радовало да овај текст поставиш...
(......)
Овај текст у садржају има неколико важних фактографија и, иако је, наводно, писан публицистичким стилом, указује на врло важна сазнања у вези са првим докторатом на БУ после другог светског рата, а у вези са Домановић, намера ми је била да покажем лик младог Радоја (захваљујући проф Вученову)...
То је то...
Срдачан поздрaв,
Малиша Станојевић
           21:32


ЛеЗ 0013549     



Нема коментара: