Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина. ОБЈАВЉУЈЕ СЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ, као знак пијетета. Књига је од јуна месеца 2017 доступна свима на свету...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 26. јун 2016.

ЦАРИЧИН АМФИТЕАТАР / Коли Ивањска Шоле

ЦАРИЧИН АМФИТЕАТАР На насловној странице РАЈСКЕ СВЕЋЕ, једне од најопсежнијих и вероватно најузбудљивијих књига српске  поезије ХХ века (садржи Опус М. Л. 1968 - 1998; преко 19 000 стихова!), објављена је у боји једна предивна уметничка фотографија пауна, коју је снимила моја неуморна  старија сестра у Лисабону, у Тврђави Св. Ђорђа, у четвртак, 14. марта 1997, негде око пола девет пре подне. Паунови знају тајну (дуго)вечности; али сујеверни и пророци верују да није згодно на насловној страници једне важне књиге објавити слику пауна. Можда су и чувени  српски књижевни критичари и тумачи поезије, начули за  ову бојазан и можда су инфицирани овим сујеверјем, па зато не спомињу споменуту књигу, једину коју је крајем ХХ  века требало често призивати, читати, дивити јој се? Све чешће ме обузима језа и ужас кад помислим на околност да је све оно што је расно и можда најбоље у Срба, у њиховој култури и књижевности, далеко од очију јавности, на маргинама, или брижљиво склоњено и смештено, као оклопи и кости корњача, у некаквим дворцима, који ће можда бити отворени у будућности ... Болујући, последњих година, нисам читала много ни филозофе ни песнике. Дружила сам се са једним песником. Не могу рећи и да сам га волела. Не бих чак могла тврдити ни да сам га довољно поштовала. Поседовао је нешто што ни једно друго биће на свету није поседовало.Лековиту, драгоцену и неизмерну енергију вере и наде,која, можда, може победити и саму смрт. Он се, не сумњам, није бојао смрти, знајући да је она нешто што  животу даје смисао, што долази на крају, као што воћке сазревају.Наша кућа - кућа у којој сам рођена у Ивању, изгоре почетком 2000. године . Изгорело је и све оно што је било у њој, а писати о томе, тешко је : јер би требало обухватити нешто огромно. Сазидали смо у најгорем времену на  темељима старе нову и лепшу. И у време, када је дигнут кров, често сам из Београда путовала у Ивање. Путовао  је са мном више пута и М. Л., и то су били његови први боравци, прва виђења јужне Србије. Јер овај се човек игром судбине некако увек налазио тамо где се градило  нешто ново...Повела сам га једног лепог летњег дана на ивањско гробље да припалим свеће мојим покојнима, и Л. је чим смо прошли кроз гробљанску капију ушао у малу црквицу без врата и из храма се зачуо његов узвик изненађења. Изнео је у рукама живу корњачу из црквице, величине као мртав оклоп оне који је чувао у својој београдској библиотеци. Био је импресиониран сусретом са живом шумском корњачом, са симболом вечности, на малом сеоском гробљу изнад наше куће. Вратио је поново корњачу у црквицу, пажљиво, и тад сам га упитала : Откуд онај мртви оклоп корњаче у његовој библиотеци у
Београду? "Не знам. Затекао сам га у том стану, у кршу поткровљу, када сам се уселио, крајем деведесетих. Чекао ме је као вечност сама. Нисам га бацио..." Можда то звучи патетично, иако је речено несумњиво искрено, вероватно је и истина: Л. је као песник сличан мудрацу Чуанг Цеу, он би пустио као неко благо корњачу да буде жива и вуче свој реп по блату, као што је и учинио. Вратио је корњачу поново у црквицу, унео је нежно унутра и она је одмилела према месту где је олтар... Кад смо се враћали према кући мога оца, видео је једну падину одмах испод пута (у близини гробља), некадашње опустело двориште наших првих комшија (преко пута Ивањске реке, и наше воденице поточаре, која се још увек држи, иако одавно не меље) : - Овде бисмо могли да започнемо изградњу Музеја живе   традиције...  Показао је на падину. Гледао је час у даљину, час у  зелену траву падине : Овде је рођена вечност, и он ју је овде сусрео. Као и у његовом далеком завичају на северу Песник би да оснује и сазида музеј живе традиције, музеј под ведрим небом; а ја - да обновим запустелу  црквицу на нашем сеоском гробљу, ону црквицу у којој смо оставили живу корњачу да је чува док је не обиђемо неки други пут. Показала сам му током лета, кад цветају  липе и купина, и некадашње манастириште Голубовац  (заједно са мојим млађим братом и доктором Љубићем,
који никада није престао да воли свој завичај) и узгред Надваду: ливаде, омиљени предео мога детињства, краљевство моје. Песник је пошао кроз расцветану природу Радана кроз траву до појаса током смарагдних вода моје Ивањске реке, не обазирући се на нас.
- Куда идеш, песниче? - "Богу".
Окренуо се и погледао ме; хтела сам да га упитам : "Где га налазиш?" али нисам, није било потребно, јер ми смо се у последње време разумели . Овај човек налази Бога тамо где се одваја од свих створења. Можда је изазвао чуђење у мом брату и доктору, који га ипак не познају довољно; можда су мислили да је чудак и питали се: Ко је, у ствари, М. Л.?
Ја сам веровала да је он краљ, и знала сам да је његово краљевство у његовом срцу...Поново покушавам да замислим Надваду, бујне ливаде и песника који нестаје кроз набујалу траву према расцветаним звончићима хмеља, или су то биле лијане павити, не видим га више, онога који је вероватно видео мојим детињим очима  споменути предео. Анђели се не виде и Бог се не види, и песник се не види, јер истински песници су велики према оном што је најневидљивије у њима. Сад мислим да је то лето 2000. године било даровано, дакле, нимало случајно; понајближе чуду; волим да оживљавам ту слику Надваде, смарагдних вода Ивањске реке, Деливода; то је мени најбољи лек, од кога могу, верујем оздравити; којим могу победити болест, сваку болест, па и болест срца; јер  те слике и сећање, тај пут којим нестаје песник кроз набујалу непокошену траву, то је пут Бога самог, који се појавио једног сунчаног јунског поподнева, не да се нашали, него да нас заувек поведе према истинском  краљевству. Песник има своје краљевство и краљ има своје краљевство, и ја имам своје краљевство; оно  почиње Надвадом. Где је песниково краљевство, Л. - ево и твоје, брате?
Л.  сам, касније, током јесени, то и упитала, увелико већ пишући све ово, ове приче само за себе, и он је одговорио  кратко: "У мојој души!" Нисам разумела сасвим. Песник, који је читав један свет, а зар није такав Л.?, ушао је у дубока размишљања  и јединство са Богом; јер прави песник никада не би могао бити задовољан нечим што је мање од Бога.
Л. као човека  судбина и живот јесу шибали као ни једног другог српског песника ХХ века, али ја нисам видела срећније и лепше лице него његово током лета 2000.- те године подно Радана, усред Надваде, можда и зато, нагађам, што је он нашао Бога и што је већ задовољан и срећан у њему, што  је, верујем, вредније од сваког краљевства, све док песник траје у времену. Овај песник ме је научио као човек како да постанем краљица. Чега? Пре свега - мог тела : што год је мој дух пожелео од Бога, моје је тело било много страсније и спремније да то узме него мој дух... Свака болест, па и најопакија и најбезнаднија може бити излечена, има лека, ако човек прихвати побожну активност и ако је усавршава у себи, јер ништа не би требало да буде препрека духовности... Мој живот се, верујем, преломио; описала сам понешто од онога, овде, што је било пре тога прелома, лета 2000. - те године; када сам почела све ово да пишем, кад сам сусрела свете корњаче и ону живу у запуштеној ивањској црквици, када сам својим очима видела Вечност, све се некако изменило: постала сам краљица, краљица свога тела, и мој дух је од тада почео да узима, стрпљиво и нежно од Бога, оно што је годинама пре тога узимало моје тело много страсније и спремније... Нећу постати песник. Кад затворим врата свих мојих пет чула, искрено жудећи најлепшу слику мога краљевства, пред очима ми затитрају неизрециве ствари и слике, провидне и смарагдне воде шумске речице, бујне ливаде Надваде, налазим у мојој души прекрасну Надваду и Деливоде исто тако јасно и радосно, као што знам да је Бог у вечности а она жива корњача у запуштеној капелици на ивањском гробљу, и више се не бојим толико умирања.Питала сам јесенас горунове, око наше славе Светог Аранђела, усред ивањског гробља, откуд они ту? Шумели  су, и нису ми одговорили. Питала сам и ону живу корњачу  у опустелој капелици, одакле она ту, одакле је дошла? Гледала ме је некако не бојажљиво, можда чак доброћудно; чинило ми се да њене поглед каже : Долазим  од Бога.Песника М. Л. упознала сам пре извесног броја година; у његовом поткровљу, тј. у његовој библиотеци на  Лабудовом брду, видела сам оклоп и кости једне мртве корњаче, које је попала последња прашина. Био је међу књигама тај оклоп мртве корњаче, који је ту смештен и брижљиво се чува, као по наређењу каквог источњачког принца, у овом случају принца песника. Хтела сам не једном да упитам : Колико је дуго тај оклоп корњаче ту?Шест стотина година, или хиљаду година? Можда чак и две хиљаде година? Али се нисам усуђивала. Написала сам кратку причу у своје време: Свете корњаче и корњаче из Престонице корњача. Паунови. И Царичин Амфитеатар...
 Од те приче остао је само овај фрагмент:Док је пецао у реци Пу, кажу, Чуанг Цеа ословише два чиновника које беше послао принц од Чуа, који овако почеше: "Наш владар жели да подели бреме државе са тобом". Филозоф, међутим, настављајући да држи свој штап за пецање, не обраћајући пажњу на њих, ускоро, рече: "Слушао сам о светој корњачи у Чуу, која је, иако мртва већ две хиљаде година, по наређењу принца брижљиво смештена у кутију у његовом дворцу. Шта би, дакле, корњача више волела - да буде мртва, да само оклоп и кости остану иза ње, да као неко благо лежи или да буде жива и вуче свој реп по блату?" "Сигурно", узвикнуше чиновници, "радије би да је жива и да вуче свој реп по блату." "Идите онда", оштро одговори Чуанг Це, "ја ћу такође свој реп по блату да вучем." Постоји Престоница корњача, о којој бих вредело да напишем понешто. Са највише коте те престонице пуца непоновљив широк видик у ...Остали су ми само наслови од сећања и прича, које све, никада нећу стићи да запишем. Свако има свој "центар света". Јустинијан и Салвадор Дали, Јунг и Фокнер, Маркес, Лорка .. Као светионик, или кула на обали мора, мој "центар света" има јединствен положај. То место је надомак Царичиног Града, на падинама Радана. Има диван положај, већ од самог прилаза. У њега се улази асвалтним путем кроз појас њива, и воћњака. Куће са баштама, утрине, па ливаде до подножја Радана - појас храстове и букове шуме, и онда борове, не би, верујем верније описао ни Толстој, ни Пастернак, да су их којим случајем путеви судбине икад овамо навели. Мој "центар света" сачуван је за будућа времена захваљујући фотоапарату моје старије сестре Мирјане. Она је, откако се као млада девојка, отиснула у свет (Беч) имала две велике страсти : уметничку фотографију и учење страних језика. Научила их је неколико. И успела је да пропутује читав свет, да обиђе све континенте. Никада се није раздвајала од фотапарата. Насликала је на хиљаде незаборавних слика. Њени албуми слика, када би се сакупили на једном месту, испунили би читаву једну собу од пода до таванице. Она је неуморно, из  године у годину, долазећи у мој и њен "центар света" фотографисала све : пејсаже, ограде, куће, дрвеће, птице и стоку, облаке и изласке и заласке сунца, гробље и оронулу цркву, земљаке, сунцокрете, крајпуташе...Моја старија сестра је насликала све појединости нашег "центра света" нагоном песника и анђела, и тако сачувала од заборава непроцењиво благо. Познато је да је поезија језик онолико колико је пејзаж темпера. Уметничка фотографија и филм могу много више него поезија. Писала сам стихове као млада девојка, али ни један нисам посветила мом центру света, јер би сваки био фалсификат: уметничке фотографије су далеко надмоћније и уверљивије. Уметничке фотографије у боји омогућују споразумевање између људи великим делом без језика, без говора, без писања. Права књига о "центру мога света" није ово што пишем : права књига о њему био  би албум пробраних слика моје старије сестре. "Говор" читавих серија слика снимљених у последњих тридесетак година у атару мога центра света, с легендама, не дужим од врапчијег кљуна, које би написао позван познавалац уметничке фотографије и човек упућен у тајне овог простора, превазишли би форму једне фото - монографије, дотакли би повест, која је некада била права књижевност, истинску поезију, која је у данашње време срозана, или затрпана као шумски кладенци...
 
Шоле испред старе Основне школе у с. Ивању (општина Бојник)

Објављено у књизи:   Коли Ивањска Шоле Царичин Амфитеатар, Заветине, Београд, 2007.  Стр. 7-11 . Књига се може читати (или преузети) на локацији:  Поклон књига „Заветина“ 



         = НАПОМЕНА:  Прештампавамо овде једну од прича из споменуте књиге Коли Ивањске Шоле, која је, упркос својој вредности остала некако недовољно схваћена, непозната, и широј јавности Србије, али и њенима најближима,па - није ме срамота да признам - и мени, као уреднику те књиге. Можда смо сви ми, тада, када је то било публиковано, и ту причу, али и друге приче ове Српкиње читали са неверицом и као неку врсту "литературе", иако је то било нешто друго и  много боље од литературе, истина и интиципација. Можда сам се ја помало и стидео похвала "упућених песнику М.Л", што је и природно, јер увек сам се осећао нелагодно када ме хвале, и драги и непознати људи. Оно о чему је писала, сањала - обистинило се. Поред осталог, обистинило се и то - обновљена је та мала сеоска црква испред које је сахрањена. Не желим да поједноставим и да упростим ствар. Сад је све то добило и посебну тежину, која је нека врста мешавине, неизрециве горчине и среће, и бола због губитка. Сад нам је свима јасније то њено поимање "центра света" и зашто је желела да почива баш ту, испред српске православне црквице у Ивању, испод  древних дубара и вечног неба. Одатле се пружа непоновљив поглед и на Петровац (један од врхова Радана), и на Царичин град тамо према селу Прекопчелица и обрисима планине Кукавице у даљини. Али и даље тамо - према Црној Трави, одакле су њени дедови дошли пре  сто и кусур година у време ослобађања овог дела Србије (седамдесетих година  деветнаестог века). Ова прича је, ево, као нека врста шамара судбине, мени, нама, свима, који смо заборављали, или недовољно ценили, ту Шолетову особину - причања прича, које су увек имале и неку поруку, коју нисмо одмах схватали. Чувала је, тј. записивала приче, и причала нам их је, као и наше мајке, јер су приче чувале велико духовно благо, духовни живот тога народа, којем је припадала, који се борио, повлачио и бежао, и поново враћао и обнављао своја огњишта, која су му палили, душмани и браћа и не-браћа.Понекада ми се чини да је судбини немогуће супроставити се. Шоле је преминула дан после Силаска  Светог Духа на апостоле, тј.  у  Духовски понедељак (20. 06. 2016), пред почетак оне чудне олује и невремена, и града који је падао крупнији од тениских лоптица у околини Београда. Питала сам јесенас горунове, око наше славе Светог Аранђела, усред ивањског гробља, откуд они ту? Шумели  су, и нису ми одговорили. Питала сам и ону живу корњачу  у опустелој капелици, одакле она ту, одакле је дошла?  писала је Шоле пре скоро петнаестак година. Одговори су дошли, они коначни, касније, средином јуна ове готово усудне 2016. године. Судбина је као река: у њу се сливају више извора. Знам да је последњих месеци патила и због околности да  и село Ивање, као и толика друга српска села, нестаје и да се смањује, зато је сањала и о будућем животу - то је можда био њен завет или аманет? - увек је спомињала план о следећих пет година у Ивању, и шта још треба урадити. Шоле је водила рачуна о толико тога, поготову о причама и речима. Разумела је да пред њеним очима нестаје читав један жилави свет народа , Црнотраваца, и зато је записивала, оно што јој се чинило вредним да буде забележено, споменуто, похрањено у језик. Од воденица на Ивању, до сећања на косидбе, раданске ливаде, тужне и неописане судбине удовица, баба, - била је нека врста усменог лексикона Арнаутлука (како се овај крај звао до ослобођења), Пусте Реке, Косанчићеве Подгоре...ПАзила је увек шта говори, јер знала је - чим се изусти, реч оседла ветар...Што је у младости научила, у најбољим њеним годинама претворило се у крв ...Оставила је низ аманета својој деци, најближима, фамилији и роду: Сложни људи створили су чуда! Шоле је била то - СВЕ.  (Б. Т.)

Нема коментара: