БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ (1937 – 2002)
СРЦЕ МОЈЕ
Срце моје галопирајуће
мој тркачки коњу
победниче на тркама
муњо моја интимна
славим те
Ватро моја поносна
давитељу гуја можданих
ти имаш властито срце
и мудрост изнад мудрости
срце моје
Срце моје вашарско
срце моје пливачко
срце моје учитељско
срце моје
Кроз вене
кроз артерије
са свих страна
стреле те погађају
а ти ништа
срце моје
Бомбардовано
с копна
с мора
бомбардовано из ваздуха
ништа ти не могу
прасе моје
Ти си моје прасе
ти си мој брзи воз
ти си моје брзо прасе
ти си моја спора овца
Прво си на Витез-пољу
прво си у Будал-граду
ти моје лоповско срце
ти моје будал-срце
Срце
ти моје кромпир срце
ти моје магнет срце
ти моје међународно срце
ти моје срце веверице
Када се уморе инжињери
када откажу механизми
свако на своју страну
ја у неку добру земљу
ти у неке друге груди
срце
моје
БЕЛА АХМАДУЛИНА (1937 – 2010), Русија
ГРОЗНИЦА
Болесна, шта ли – трећи дан како бледа
дрхтим као кобила пре но што ће као
стрела
низ стазу да отрчи. Чујем по спрату
суседа
како виче:
– Како се тресете, Бела!
Опаметите се, побогу! Болест се ваша
чује,
зидове љуља и дува све луђе.
Моје деце она дух распаљује
и ноћу звецка мојим посуђем.
Одговорих му:
– Дрхтим без зле намере.
Спрат обавестите да вам болесница
рече
да је предузела све мере,
и одлази од куће увече.
Али то ме је дрхтање тресло
невесело,
тако да ми је грешке уметало у речи,
мојом је ногом плесало, омело
усне да се споје у осмех недрхтећи.
Сусед мој, нагнут преко ограде,
оком ми следио гадљиво, не и лажно,
дрхтаје.
– Пролог сте видели – убих му трачак наде –
не и оно што долази даље.
Болести моје нису се досађивале
садржине!
У себи сам лучила, с осећањем сетним
што ме скопа,
титрања бића из туђине и дивљине,
као у капљици воде испод микроскопа.
Све ме је дубље шибала дрхтавица
укуцавајући ми у кожу ексерчиће
гладно.
Тако јасику удара киша преко лица
и кажњава све њено лишће листопадно.
Мислила сам: Како брзо стојим!
Мишићи ми се у трку разлећу немирно.
Свргнувши власт моју, тело које
зовем својим
понаша се ослобођено и безобзирно.
Оно је све даље од мене! И
својевољно
наједном опасно нестаје, као што
лопта
из дечјих руку исклизне болно
ил` с прста се кончић одмота.
Није ми се све то свидело, на моју
несрећу.
Лекару
рекох, иако сам се пред њим стидела:
– Ја сам, знате, горда и ја нећу
да подносим више непослушност тела.
Лекар објасни:
– Ваша је болест проста.
Она би била потпуно безазлена,
али од учесталости тих дрхтаја од
вас ништа не оста.
Ваша је болест препрека прегледу. Не
видим вас, невиђена!
Тако, рецимо, кад завибрирају
предмети
и њихових се ситних покрета хитрина
поспеши,
нули је готово равна видљивост што с
њих одлети
па личе на маглу што себе би да се
реши.
Лекар је укључио златни свој прибор
док
сам му давала опис неодређени,
и оштри електрошок
следи ме ватром зеленом у мени.
Ужаснуле се стрелица и скала!
Од бесног скока ускиптеле траке
живине!
Затим – самртнички прасак стакла преко
астала
и крв из прста измами крхотине.
Забрини се, обазри, добри докторе!
Али он, неометен нимало,
свечано објави:
– Ваш организам дрхтаји више не море,
све функционише сада нормално.
Тужно ми би. Знала сам и сама
своје учешће у тој вишој норми, чији
рој,
не могав да стане у своју ускост,
сву ме пролама
да би – нада мном запливао преогромни тај
број.
И вишецифреним бројем патњи,
дрхтавице
да поучи, нервни ме систем провуче
као федер кроз пробите мадраце,
кидајући ми кожу, и около зафијуче.
Унаказитељка шаке, пулса огромна
снага
увек је урлала, хтела слободи да
пева.
На крају крајева – казах – до врага,
нека ме угуши као што Петроград – Нева.
А ноћу – мозак се изоштри, чека; слух – од брига
тако отворен, тишином до напетости
све је испуњено,
да, шкрипну ли врата, падне ли
књига,
и – експлозија! И – готово! И – са мном је свршено.
Да, ја нисам смела да укротим звери
у мени насељене, које лочу крв из
меса.
Одвајала се није од мене промаја
отворених двери,
уз мене би и упаљена свећа згасла.
У зеницама ми, нагнута преко њиног
краја,
светлела је сузе вечна маса.
Све сам покварила – собом! И чистоту бих
раја
оскрнавила грозним неугодом паклених
ужаса.
Лекар написа латински, одговарајућим
словима,
и с мудрошћу што цвета у правог
човека,
као музику по нотним зарезима,
читала је девојачким гласом апотека.
А сад је цела моја кућа разнежена,
откад сване,
лековитим љубљењем валеријане,
и медицина језиком нане
одавно моје живе лиже ране.
Задовољан је мој сусед по етажу,
трећи пут узастопно ми оздрављење у
лице
честитао преко деце и, кажу,
хвалио ме пред управом кућне заједнице.
Обавила сам посете, дужности старе и
нове,
одговорила на писма. С умишљајем
шетам, корисно правим кругове.
Вино да се држи у орману – не дајем.
Око мене ни звука, ни душе.
Сто је умро, скрива се под прахом.
Оловке упериле мраком
тупе и неписмене њушке.
И као код побеђеног коња,
сваки ми је корак спор, спутаван.
Све је у реду! Али ме нека доња
опасност предосећањем узнемирава.
Мој ме лекар није на неделу ухватио,
али га вучем за нос, без потребе да
га следим,
јер све што је он лечио и радио
ја одмах запалим или заледим.
Ја се, као пуж у мртвачком сандуку
од кости, белу,
спасавам слепилом и тишином,
али, заболевши ме, заголицавши по
челу,
рогови се антена дижу нада мном.
Свих тачака и тиреа кишо звездана,
сваким својим листом
зовем те. Засипај! Нек нестанем без
међа,
подрхтавајући у сребру чистом
под мравцима русалки што ми жмаре
леђа.
Удри у мене као у даире, не жали
жиле моје,
грозницо, сва сам твоја! Од једног
смо млаза!
Ја сам балерина музике твоје!
Штене озебло од твога мраза!
Засад још не дрхтим, о, не,
сада нема ни речи о томе.
Али мој сусед преобразив сме
лед ледени да буде кад не сусретне.
Превео с руског Оскар Давичо
МИЛОРАД
ЂУРИЋ (1937 – 2013)
ДОЈЧИН
Ко
вели да си болан!
То
се твоје кости размичу
да
међу њих стане Србија.
Оклоп
од твојих ребара:
зар
је имала бољи?
Но
плашимо се
пред
твојом усковитланом сенком.
Толико
нас је овде,
и
зачас неко може да упита:
– Зашто
је баш тај бесмртан?
ЈОЗЕФ ДЕЛЕ (1937), Холандија
ЛАГАНА СМРТ
Ко лагано умире
умире више од хиљаду смрти.
Од малих ногу
чује у јеку
идења и долажења
напредак ништавила.
Ко лагано умире
читавог живота је у агонији.
Превела с фламанског Ивана Шћепановић
МИОДРАГ
Д. ИГЊАТОВИЋ (1937)
СМРТ
СЕЉАКА
Киша
једначи орање, кваси стреју.
Живот
је – као кад осушиш евенку.
Ето,
већ и овозимњи снегови веју...
Мој
дед на дувару гледа црну сенку.
Дај,
вели, бардак од оне моје ранке.
Иди,
снајо, умеси де, погачу за госте!
Чуј,
сине, простирке стоци су танке...
Још
да поживим да чељад не посте...
Свуд
око дома вије снежна вејавица.
На
прозорима се празнина расцветава.
О
Боже, на тој грани цвет мога лица.
Кад
сељак умре и смрт је небоплава.
Кише
прелазе у снег, свуд је белина.
Мој
дед путује као по листу хартије.
Све
је сад његово, и небеска имовина.
Кад
сељак одлази, и небо отвори капије...
РАДОВАН
ПАВЛОВСКИ (1937), Македонија
ТЕМПЕРАТУРА
Падох
у ватру
од
деведесет и девет степени
На
стотом степену узаврех
и
кључ за кључем
откључах
лепоту
и
с првим пролећним даном
јавих
се са својом сунце-девојком
Зима
је нероткиња – рекох
Курјацима – и баба која не зна
да
чува Снежану. Патуљци су
љубоморни
на принца.
Хајде
са мном па ћеш порасти
Они
би да те закључају
кључем
мртве бајке
а
ја сам живи кључ љубави.
Хајде
са мном у свет.
Превела
с македонског Цвета Котевска
БАРИ
КАЛАХАН (1937), Канада
LE
PETIT MORT
У
својој последњој години
лежала
је будна сваке ноћи,
руку
прекрштених на грудима,
на
силу мирна,
очекујући
шавове
светлости
између сенки
како
би могла клизнути доле
до
своје столице од коњске длаке
и
заспати,
цвилећи
и прихватајући сан
будећи
се сва ознојена
у
подне.
"Разум,
разум", рекла је;
срчући
чај од јасмина наливен џином,
"сви
смо ми луди".
"Ја
распорим своје море
и
налазим
светлост
белу као креда која је ушла
у
његове очи
кад
се бојао слободе.
То
је светлост што је види жена
кад
мушкарац помало умире
од
бола
од
задовољства
које
не може издржати
у
њој."
Превео
с енглеског Богдан Мрвош
ИЈЕН ХАМИЛТОН (1938 – 2001), Енглеска
ОТАЦ, ДОК УМИРЕ
Твоји прсти, длачице с ћебета
Испод ноктију, пружају се да дирну
Руже што се уз постељу осипају у
врелини.
Беле се латице руше.
На твојој руци задржане
Потамне слепљене знојем, онда се
свију,
Осуше, падну.
Сат
за сатом
С гранчице опадају. Најзад,
Гола је и – кад је додирнеш – хладна.
Нагнеш се да осмотриш белине
Које су од бодљика на кожи ти
остале;
Док стежеш песницу, оне се зарумене.
"Моја рука
Ево цвета", кажеш; "Моја
крв налива
Ову повелу латицу. Живећу."
Превео с енглеског Срба Митровић
ЈАКОВ ГРОБАРОВ (1938 – 2013)
ОДРИЧЕМ СЕ
Одричем се тмине што ме прекри
Одричем се науке о лепоме болу
Стихова у крви болова у месу
Одричем се свега што научих с муком
Својих првих речи казаних у
празно
И богатство беде
Кад улазим у траву одричем се трага
Кроз велику земљу пролазеће
Не познајем више болест што ме снађе
У тешком сну на почетку снаге
Истрошен одлазим завршен је
пут
И све на њему излази кроз
поре
Одричем се даха и извора хладног
Где се напих љубави што прође
Почињем од ветра ветар прошлост носи
Улазим у зидине моје немоћи
Ја последњи гробар својих
дана
Стих исписан пре постанка
света
Борац против себе истрајан и јак
Мада сам увек знао да бројим
Откуцаје непостојећег лудила
Од речи до речи путујем
Правац је велики грех
Праваца се одричем остајем
сам
Под велику се увлачећ
стену
Да лечим ваздух иза
себе
Најлепшу историју од свих
Историју моје болести
У празној кожи стајем
Својим немиром да измирим свет
Пружам први сигуран корак
Ово је јутро чисто
Недовршен тренутак се понавља
Из заборављеног камена пробија пламен
Осветљавајући пут
Невидљив је ходочасников циљ
Зато остајем ту у присуству
биља
Ја ходочасник грехова разних пун
Одричем се тмине што ме прекри
Почињем од ветра ветар прошлост
носи
У празној кожи остајем
= извор : Миљурко Вукадиновић & Душан
Стојковић
(Антологија песама о болести,
болницама, болу...)
Нема коментара:
Постави коментар