Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина. ОБЈАВЉУЈЕ СЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ, као знак пијетета. Књига је од јуна месеца 2017 доступна свима на свету...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 21. април 2015.

ЗАБОРАВЉЕНИ КЛАСИК / Душан Стојковић

ПОВОД



     Да је жив Мома Димић би имао седамдесет година. Умро је 2008. године и готово је заборављен сасвим. Додељује се, додуше, награда за путопис названа по њему, али, плашим се, да је добијају они писци који баш много везе с путописом немају, а поготову они чије дело ни у каквом дослуху с Моминим делом јесте. За нашу средину то је сасвим уобичајена ствар, али би требало, једном, и код нас да се уобичајене ствари изоубичаје. Но, питање које је много занимљивије гласи: Зашто је Мома Димић заборављен тако брзо и тако потпуно? Ако је питање занимљиво, одговор је једноставан: Много је бољи писац од оних који би требало о њему коју реч да прозборе и напишу. Нису га, вероватно љубоморни, читали довољно ни док је био жив, а са том праксом наставили су и данас. Мома Димић је – заправо – непрочитан велики писац. Најлакше је критичарима, и такозваним критичарима, било да га – стога што се он огледао готово у свим жанровима (песме, хаику песме, приповетке, романи, драме, путописи, сценарији, есеји, преводи, састављање антологија, дневници, мемоарска проза...) – пишући о делима који припадају једном од тих жанрова, „селе“ у онај о којем тренутно не пишу и тако га заобиђу. Ако су и писали о његовим остварењима, не тако ретко, писали су о њима, не разумевајући их и не ишчитавајући их довољно добро, тако што су промашивали тему и доносили погрешне закључке. Нису разумели оно што је морало да буде полазна основа сваког писања о Димићу. Овај наш писац искошени је авангардист. Све што је написао дубоко се није слагало са традиционалним, устајалим, окамењеним, убуђалим. Отварао је у свим жанровима којима се бавио нове видике и биле су потребне добро одабране наочари да би се то уочило како ваља и протумачило како треба. Они који су писали о Димићу најчешће су били кратковиди а за оптичким помагалима посезали нису.
     Био је значајан и самосвојан песник. Осим Циганског кревета, оставио је за собом авангардно искошене песме збирке Творац Русији и упечатљиве реалистичке медаљоне Читуље. Постхумно се појавила збирка Велики паликућа у којој су сабране песме које антиципирају његов одлазак са земљиног шара и оне које сведоче о немирењу са крајем који је свима нама предодређен. Пристигао је до стихова  међу најјезнијим за које савремена српска поезија зна: Певао си и заборавио ниси / Ослони се о тело своје / А час је да се каже / Тело моје на мене наслони се / И ране / Кроз које стиже нам / Велики паликућа („Паликућа“). Његових песама нема, сасвим незаслужено, ни у једној, осим тематских, антологији српског песништва по којима се башкаре и неки песнички ликови који ни азбуку песниковања још савладали нису.
     Написао је само десетак, али уистину антологијских, хаику песама.
     Био је уосталом, а да то није примећено у довољној мери, песник  и у свим другим, формално непесничким, својим делима. Лирско је било срце читавог његовог књижевног опуса.
     Био је и сјајан приповедач. У његовим причама необично је разграната и богата лексичка раван. Оне су особена комбинација ведрине и горчине, хумора и ироније, дивљења и критике. Поред кратких прича и еротских проза, готово најеротскијих за које српска проза зна (довољно је присетити се апартне књиге Стварно), Димић је писац класичних приповедака, али и оних које су на корак од постмодерних. Једнако и лирских прича. У приче би се могао убројати и немали број његових путописа. Његовим причама кола наративно меандрирање (укључују се у њих и епизоде). У многобројним се јавља као пишчев alter-ego Немања Зец и од њих би се могао склопити роман како је то са причама Иве Андрића о Томи Галусу, Андрићевом књижевном двојнику, учинила Жанета Ђукић Перишић, назвавши га На сунчаној страни. Иако се понекад неосновано помишља како је он народски писац, у истој мери је, због многобројних скривених цитата и алузија на оно што припада трезору светске књижевности, и не само због тога, и poeta doctus. Несумњиво је антологоијска, сасвим на трагу великог Фјодора Михајловића Достојевског, Димићева прича ''Шамари''.
     Био је и не мање значајан романсијер. Творац незаборавног Толе (монодрама о њему прва је права монодрама српске књижевности, настала после давног и заборављеног сасвим покушаја Косте Трифковића, неспорно најигранија у нас, извођена и у свету; роман Живео живот Тола Манојловић, делимице надреалистички по поступку складања, само је извориште српске стварносне прозе, иако су наши књижевни тумачи, осим Србе Игњатовића, то намерно и здушно „заборављали“), новелистичког венца Максим српски из дома стараца у којем су на делу технике унутрашњег монолога и тока свести, али и аутор пикарског, хуморно-бурлескног и гротескног, такође новелистички компонованог Шумског грађанина и, српског Малог принца, непрочитаног сасвим, „романа за одраслу и нарочито осетљиву децу“ – Мала птица.
     Не могу се, и не смеју заборавити, његове антологије Клетва и, посебно, Остаци светлости. Не ни драме. Ни дневник вођен током НАТО агресије на нашу земљу – Под бомбама. Као ни есеји, они збрани у књигу о страним писцимаНеовдашњи, али и они, на жалост, несакупљени још, вероватно и незбрани дуго, о домаћим ауторима. И о једнима и о другима знао је, уз помоћ вешто уочених детаља, да прозбори коју, приказујући их у сасвим новом, до тада неуоченом, светлу. Ево неколиких. Заобилазимо чувену причу о трешњи коју је са земље подигао и појео Роберт Грејвс која одмах призива у памћење Момину торбицу у којој су се находиле трешње и књиге које је делио махом деци, понајвише на Косову и Метохији, тој отвореној рани на његовом срцу. Димић вели, на пример, како Петер Хандке „сасвим бос“ хода у селу Ретимља и како, будући шведски нобеловац, болесни Томас Транстремер својим гостима изводи клавирске композиције посебно писане за леву руку којом може да се, за разлику од десне, служи. Бележи како Никита Станеску има „лице као откинуту неку тамнозарну сузу...“. Пише како је Емил Сиоран „дух у излизаној кућној хаљини“, а Јосиф Бродски „песник властите расутости у светлости“. Незаборавни су наслови многих његових есеја. Довољно је прибележити како је онај и Бранку Миљковићу, којег је као дете и младић знао и дружио се с њим, насловио „Хипноза смрти“.
     Опште је мишљење да је Мома најбољи путописац српски који се појавио после Другог светског рата. Њему се ништа не може одузети. Књига изабраних путописа Одлазак у Неменикуће садржи есенцијалне његове путописне текстове. Пишући више о људима са којима се на бројним својим путовањима сретао, а мање о земљама у којима је био, начинио је од својих путописа приповедачке текстове који иду у саме врхове свеколике српске прозе. Потребно је објавити једну велику књигу која би међу својим корицама окупила све шта је овај путник без милости на својим путописним путешествијима записао и онда би се видело да је то коначна књига, путописни српски Уликс, која нам осликава читав свет на длану: и Шумадију и Шведску, и аустралијску торбу и багдадске ране, и сунчану Калифорнију и Јасну Пољану, и Косово и Метохију и, писцу драго, Неменикуће, родно место великог српског романсијера Милована Видаковића, и Шпанију и Сведенборгов врт...
     Мома Димић је читавог живота био слободњак, човек који ни један једини дан није провео у државној служби, књижевност сама која је неуморно ходала и говорила и о себи и о другима, о ономе што нас је тиштало и о ономе, што је помало скривено, дремало у нама. Допуштајући и запретеном несвесном да се огласи, поста(ја)о је наша савест. Тренутак је да се критички освестимо и то примимо к знању.
     У сјајном путопису ''Одлазак у Неменикуће'' записао је, гномски: ''Сасвим нико и не ишчезне јер сасвим није ни постојао.'' Мома, иако је итекако постојао, грабећи живот пуним плућима и сваким откуцајем срца, не може, и неће, сасвим да ишчезне.
     Јадне су наше годишњице када нас нагоне да се оглашавамо полемички и тако спасавамо, ако је то икако могуће, душу!


                                                                                                                                                   

Нема коментара: