Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 06. октобар 2012.

DVE PESME / SVETOZAR N.POPOVIĆ



Ispovijest
 
I  Bog i Alah blagoslovili su istinu
Ali su nepravedni prema onima koji su se otrgli
Pa kao poslenici đavola upravljaju ovozemaljskim preživljavanjima
Bog i Alah su na nebu a đavoli su u nama
Biramo onako kako zaslužujemo tražeći đavola među krstovima
Dospjesmo tamo gdje nikada nijesmo bili
A prostor koji omeđi kokot koji skoči s praga
Omedismo i pretvorismo u svoj oltar

U ime Boga stvaramo novu vjeru
Onih koje nesmijemo pomenuti a vi ih dobro znate
Imamo moga tvoga a ponegdje i našega Boga
Bog oprašta jer zna da ne znamo što činimo
A sami radimo za sebe protiv sebe za one kojima trebamo

Ne ljutite se na Boga
Bog je u nama i biće nam ovako dok ga ne prepoznamo
A one koji u ime naše i našega Boga nama vladaju
Bogu na ispovijest pošaljemo
Njegovom voljom i sukobom u njima i njihovim atarima
Bez krvi i kavge ovog naroda sa njihovim glavama



Đavolje kolo

Kao nekad na dan sveti bagremovo cveće cveta
A u bezdan ko u ponor uvriješe sve vrleti
Prljavijem tokom teče protok nade u beznadje
Sahraniše bez istine sva rađanja u livade

Prazne prostor od gomila što ih neko nagomila
Nagomila kam do kama u Rudinu navrh Plata
Stare kosti od vremena zgomilaše ko nekada
Od gomile do gomile trag u magli nešto krije
Sva prljava utočišta duše neke što nesmije
Rad istine ovog pakla raju prići ni na vrata

Sad stadima kojih nema na rovine korov klasa
U pepelu utisnuta svaka stopa našeg stasa
Trag u magli što ostade na kanenu od koraka
Nestadoše svi potoci presušuje rijeka svaka
Pa u mulju umuljana ona ruka koja prosi
Umuljala staro sjeme da sjemenu sad prkosi

Ako kredeš kod komšije da dozoveš neku nadu
Komšija je svojom kavgom zatrpao kućna vrata
Na pragu su zatrpane stare stope od đedova
Nema više u koraku one stope opanaka
U prašini od pepela otisnuta stopa svaka
Da korača neko drugi kroz utrobu ovog palja

Zaprljane ubrisima teške ruke od motike
Isprazniše sva sjećanja i sva stada i sve rike
Na ugiču zvona nema zvoni neka nova jeka
Stado čuva od vukova okpćena tek vučica
Za grlo je stegla prvo stada ovog predvodnika
Da bi vučad ispod grla prve zube naoštrila

Čobani su od svog stada samo čaktar sačuvali
Pa bez stada oko grla čaktar s ovna objesili
Zvoni čaktar na zvonjavu kraj poila i korita
Odzvanjaju na sred praga svi tragovi od kopita

Rukavima obje ruke tudje čelo obrisano
Znoj pokapa po ognjištu sa veriga kota pade
Okide se alka prva sa hrastovog starog pruta
Sa šljemena potekoše neke nove kišne kapi
Na ognjištu nasred kuće utuli se plamen jarki

Nema više one jeke posustala na kraj sela
Nema više kamo ode zadnja priča sa sijela
Rasprodaše sva ognjišta i korijen gdje hrast žili
Našu prošlost u istinu niz Plato su pretočili

Nema kletve ukleto je od poila do poišta
Zadnje čaše na čatrnji ispred one stare kuće
Gdje se pilo i poilo odmaralo i sololo
Ali niko sreće radi  pred bogo se prekrstio

Mjesto krsta iza kuće zamotuljak ko zna čega
U baštu je ispod kuće ralo jaje izoralo
Zakopano u Orašje u livadu prvu brazdu
Neki đavo zakopa ga i ugasi nad u nadu
 

четвртак, 13. септембар 2012.

OДСУСТВО ЦЕЛИНЕ / Милица Лилић Јефтимијевић



ПОВРАТАК У СОПСТВО

Искорачила сам коначно
Из опасне зоне
твог гравитационог поља
Што ме усисавало
Поништавало моје сопство
И сва сам била Ти,
Тобом испуњена
Дисала Твојим дахом,
И јутро и поноћ Тобом обојени.

Сад полако враћена себи
Осећам слободу,
 Моје друго ја,
Лепоту повратка свом бићу.

Ти си и даље ту,
Као удаљени Месец
Што мами сањарење,
Али то више није Сунце
Што пече ми кожу
Својом моћи,

Као утихла музика
Што још одзвања у свести,
Не разбија срце снажним звуком,
Као отисак у бронзи
Лика што већ тоне.

Могла сам
 С Твојих висина пуштена,
Онако од Тебе отежала
Пасти ко успаничени пилот
Кад нађе се на недозвољеној страни
Катапултирајући се у безизлазу.

А, хтела сам Тобом уздигнута
Отшетати у висине
До отвора у безвреме
На неку неоткривену звезду
Да подарим јој Твоје име-
 Да си ми само  руке пружио
 Кад бестелесна пред Тебе
Клекнух.


ВЕРА У ИСЦЕЉЕЊЕ
                  Св. Василију
Са овом „ рибљом кости у грлу“
Ослабљена сам
На могу даље
А пустиња бескрајна.
Нигде речи утешне.
Само звери около, гладне.
Пред силом љубави у мом оку
Приђоше припитомљене
Јер обожи их твој лик.
Устрајно чекам
Да својом моћном руком
Донесеш исцељење
И избавиш ме,
Пун свете моћи
Коју именом славиш




ВЕРУЈЕМ

Не верујем у нас,
Превише тога је између,
Наших живота с другима,
Неба, мора, мостова, људи.

Верујем у судбину,
Ми се одавно знамо,
А и Ти си је већ срео,
У њен редослед сиже,
И кад на то помислим,
Ма како далеко био,
Намах си ближе,
Јер није те тек тако
Ветар донео ту
Где никог не чеках више,
Тлико у свему закинута-
Постојана у вери
На одређеном ми путу
Којим ме Мисао води.

А, Ти,поломљених крила
У бекству од себе,
Судбином ношен
На трен се спусти
 У мој сан.

Не, не сумњам у љубав.
Знам,
И да не зовем,
Доћи ћеш сам.





 ЈЕМСТВО СПАСА


Нешто је прошло неповратно
Сат је потврдио нечији крај.
А, опет све је баш исто
Ко да се ништа десило није
Куцала поноћ, славило се,
Иста се узалудност види
Ко испред закључане капије.

Неко се родио без свог хтења
Не знајућ шта га тек потом чека,
Неко је за ужетом посегао
Јер пред њим више ничег нема
Други су пуни наде почели нешто
Сигурни у смисао свега
Циљева, планова, теорема.

А време одувек хита,
Шта га се тиче све то,
Људско је доба омеђено
А сав труд је,
Покушај бекства
Да тој се сили
Отме бар на час
Кроз песму, сузу
По неки кликтај
Јер за спас нема
Другог јемства.


 ПРЕУЗВИШЕНА
                    Богородици
Преузвишена, најмољенија,премилосна,
Како си носила своје послање,
Тај Свети терет ко кострет?
Од малих ногу велика,
Изабрана за вечност,
У немој служби Божјој Вољи,
Да будеш највећа у болу и слави,
Оличена Врховна моћ,
 милост, морање.

Кад најзад Први позва те к себи,
лишена мајчинског бола,
Кад узнела си се,
видела Сјајем обасутог 
свог Сина уз Оца,
свет се преобразио у нежност.

Измилеле су и припитомиле се ,
из пукотина отровне змије,
 дошле ти на поклоњење,
у Храм да љубе иконе,
сједине се с народом,
објаве Твоју моћ.
Не чудо, већ победу
Љубави што узвисила Те,
потврду да Божјом Вољом све бива
И да бол је увек провера оданости,
Кушња.

 Многи, од себе отуђивши се,
Заборављају Жртву,
Распетог, његове ране,
Твој неми јаук што
утиснут на лицу
Сећа на оданост Вишој Вољи,
погордише се,порекоше,
посумњаше.

А, Ти, премилосна,
Знајући и људско и Божје,
Преклињала си:
Не удаљујте се.
И чули су Те некад  охоли, слепи
Ни данас освешћени,
Злом обузети.

 Призвана покајањем,
 стизала си,
Шаптала људима Истину
Кроз сан.

„Верујем, верујем , Мајко“,
 јецао је неверни, богоотуђен,
славом овенчан Буњуел,
пробудивши се,
Твојим лицем обасјан.
„Преузвишена ,пред Тебе падам
Сићушан!“




OДСУСТВО ЦЕЛИНЕ


Да би целина била што јесте
Све треба да буде пуно, складно,
Али проломи се доба једно-
кад само падају, падају позлате.
Отвори се по нека рупа у зиду
Што држао је дом
И живот цео
И све се распрсне,
Кров се разболео-
Пресата  да штити, чува.
Тек целина је напрсла, сува
Ал' још се некако држи.
Помало штрпнеш одасвуд
Затвараш напрслине
Чувајући склад
И све некако на живот још личи.

Онда се полако уз друге дижеш
Ко сенка уз стабло непомично
Понешто даш, понешто примиш
И све изгледа цело, идилично
А само бездан душе крхке
Пожаре слути невиђене
Од поломљених истина,
 Моћи
некада целе васељене.


САГЛАСНОСТ

И моћ и немоћ скупа.

Досежеш далеко речима
Будиш светове
Скупљаш прах
Са успостављених
Цветова
Само теби намењен
Што прима се на
Твоју душу
Те просијава
Сврховито.

И немоћ
 Бескрајна, болна
Да помериш међе смисла
Да отвориш забрављено
Да узлетиш на стрми врх
Однекуд  јави се
Гушећи те бесмислено.


И тако твоја моћ и немоћ
Живе сагласно предуго
Једна помаже другој
Да траје подупирући се.

Када ни даха немаш
Однекуд моћ се прослави
Пред тебе ступе сви они
Који те воле, траже
А немоћ стане пред њих
Спусти облаке и ноћ
Затресе предео
И сви се обневидели
Нађу доле,
тако се твоја моћ и немоћ
упорно и трајно воле
да будеш тужан
као да моле!




СРЖ ПАТЊЕ

С јутра кад дану отвориш очи
И пре но те сунце огреје
Удахни дубоко срж патње .
Судбински дар свега живог -
Нек ти испуни пору сваку
Пре но што и воду узмеш
Да жеђ нову угасиш њоме
Јер нема опстанка без патње
 Ни сна у којем она спава.

Њен будни ритам све испуњава
Што дише, расте и умире.
Не буди неспреман
Кад она крене, прими је
 Без грча да мање боли
И носи дуготрајно без гласа
Ко што и други чине.

Све што извире у пени таласа
Покаже свој ток, страсти
Будеш ли снажан
 У патњи ћеш расти
Јер непосустале она храни
Пркосом, гневом, ускрснућем.

Она је сенка што немо прати
Све што се миче,
Облик има.
Не можеш умаћи
Њеном хицу
Њеним суровим бичевима
Стога се сагни
Удар прими
Да мање бриди очекиван
И иди даље куд стићи мораш
Узалудно на живот киван.



 ПОХВАЛА ТУЗИ


Толико сам ужурбана,
Календар опомиње,
Нема времена за све нужности.

О, лепа Туго, тиха нежности
За тебе још мање
А тако бих се зарила у твоје дно
Ко у мирисни убрус с јутра
Да ме обложиш, застреш,
Да се окрепим тобом
Тиха вазнесености
Блаженство бола -
Господство вечности,
Туго, срце душе,
Да схватим да још осећам,
Да нисам само ужурбано тело.

Јер све протутњи сем тебе.
Ти ћутиш, чекаш, стојиш
Бесмртна, моћна као море.

Блажена туго, пуна сам те
Ко смоква сокова, сласти
А не стижем те осетити
Од норми, термина, рокова, хтења,
Пуноћом свом,  целином бића
Као док имах  себе, младост.
Горкост твоју да окусим
Да знам да још осећам,
Да још сам жива, обновива.
Јер то што ходам и на циљ стижем
Обмана је, несумњива.




ПОХВАЛА БОЛУ


Да живи бол што те потврђује
Рукопис његов читак да светли,
Досада за собом не остави траг
Ужитак мине исто ко и глад
Чим заситиш се, празно је.

Да живи туга која те узвиси
Па мислиш о смислу ње и тебе
Да живи чемер који те куша
Слатко је бити и слеп и глув
Ал горкост траје, проговара
Душине очи што отвара.

Да живи патња која те јача
Отвара просторе духа твога
Кораке твоје кад саплиће
Сетиш се других, сетиш се Бога



СЕНКА СЕБЕ
Може ли  једно да обзнани све
Укупност Бића, синтезу људског
Ко вода што у чаши, океану
Истост значи, суштину,
Човек је тамно дно земљино
Из којег ватра бије
Али и мук се сав сабије
И вуче га у понор
Из њега стално израња
И прети да га сломи.
Танано биће ко јасика
 Одувек енигма себи
И сав је живот недовољан
Да то се спозна, открије
Иако рођењем одређено
Људско биће никад није
Истост, једно,
Увек другачије
 Бива из часа у час,
Живот цели.

Све га мења, обликује
Одузима му стаменост.
Несталност доноси нови дан
Свако је у себе загледан
Ко у огледало што лик мења
И никад собом оправдан
Пролазиш кроз искушења
Сам себе тражећи, ништећи
Ко уроборос гризући реп
Своје суштине, ауре
 Ко што си рођен
 И одеш слеп
Приморан да признаш
Истине беже, жмуре
Пред тобом јер Ниси-
Тек Биваш  јутра сваког
Кад крхке нити Бића

Саставиш смислом новим
Ил пустиш да пада и пуца
То што држало те, како- тако,
Ал' поднео си нови дан
Тек сенка себе,
Непоуздан.

__________________ НАПОМЕНА ур.
     Милица Лилић Јефтимијевић први пут објављује поезију у "Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ". 
     Из пропратног писма ауторке:

Dobro vam jutro, vredni ljud. Hvala na prijatnom iznenadjenju....vrlo mi je drag taj roman jer je napisan sa velikom strašću i ciljevima...Evo i nekoliko pesama koje možete objaviti u Vašem zaista impresivnom glasilu. Hvala. Srdačan pozdrav.Milica Jeftimijević Lilić.