Translate

Укупно приказа странице

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА
Коли Ивањска Шоле /Царичин Амфитеатар; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2008./Познато је да је поезија језик онолико колико је пејзаж темпера. Уметничка фотографија и филм могу много више него поезија. Писала сам стихове као млада девојка, али ни један нисам посветила мом центру света, јер би сваки био фалсификат: уметничке фотографије далеко су надмоћније и уверљивије. Уметничке фотографије у боји омогућују споразумевање између људи великим делом без језика, без говора, без писања. Права књига о "центру мога света" није ово што пишем: права књига о њему био би албум пробраних слика моје старије сестре. "Говор" читавих серија слика снимљених у последњих тридесетак година у атару мога центра света, с легендама, не дужим од врапчијег кљуна, које би написао позван познавалац уметничке фотографије и човек упућен у тајне овог простора, превазишли би форму једне фото - монографије, дотакли би повест, која је некада била права књижевност, истинску поезију, која је у данашње време срозана, или затрпана као шумски кладенци...    Коли

петак, 30. септембар 2011.

O ДРЕВНИ, О БУДУЋИ / Слободан Бранковић


Знак препознавања. Речно острво туробно...




Све што знам, а можда и не знам, заборављам.
О теби знам и не знам једно касно лето,
Које још пламти у мојој души.
Велика љубав...
Река која промаши долину.
Поверовали у пирамиде
У врелом песку испод наших босих стопала.
Копали за истином, као и бубица,
Никако да оде мало даље од нас јеретика.
У тој лудости било је наде,
Не и среће. Слепи фараон среће.
Малим прстом показује велико не.
О кћери ветра, тебе ће погубити пусте даљине
Кад се будеш подала освајачу дивљих трептаја,
Последњи пут закопчавши металну хаљину
На леђима, пред младим месецом.
Није знао шта ће,
Откидао цветове маслачка
И бацао за тим никад утихнулим одласком.
Дати срце, не и реч...!
О древни, о будући, не може се разумети?
Што је најгоре ни заборавити.
Заувек заборавити.

Нема коментара: